Kada pričamo o bombardovanju neminovno je da pričamo o ratu.
Ja nisam imao taj doživljaj, jer u svakom ratu postoji odnos dve snage koje
se bore. U ovom slučaju sam imao osećaj da postoji samo jedna dominantna snaga,
a da smo sa druge strane mi koji samo pokušavamo da se sakrijemo.
Prvo sećanje na bombardovanje je veče kada je počelo. Otac i ja smo gledali seriju, Esmeraldu naravno, kada se začula prva detonacija. Izašli
smo ispred kuće i sećam se njegovih reči koje su zvučale otprilike ovako:”Nemoj
ti ništa da se brineš, ovo nema nikakve veze sa nama, neće gađati nas, oni
imaju svoje određene ciljeve koji su im bitni, a mi civili i naše kuće njih ne
zanimaju. Nemaš razloga da se plašiš.” Obzirom na to da je moj otac imao jako veliki autoritet nada mnom i bio neko koga sam se prilično
plašio, neko koga sam poštovao i čije mišljenje mi je značilo, to je bilo
dovoljno da zacrtam u glavi da je zaista tako i da ne postoji druga opcija. Ne
postoji opcija straha. To je to. Ja ne
treba da se plašim. Nas trenutno stanje nikako ne dotiče i tu je kraj priče.
Inače, sutradan, odnosno 25.mart je moj rođendan. Jedini
rođendan koji nisam slavio iako je sve bilo pripremljeno. Ćale nije želeo da
pozivamo svu tu decu, ne zato što se plašio…Zapravo mislim da je moj otac i sam
duboko verovao u sve što je i meni rekao prethodne večeri, da ne postoji
nijedan jedini razlog da se nama nešto desi, mi smo samo jedno malo selo tridesetak
kilometara od Beograda i neće nam faliti ništa. Ali njegov stav nije nužno stav
i ostalih roditelja sve dece koju sam pozvao na rođendan. Nije mogao da zna
kako se oni osećaju i u kakvom su stanju. Ipak je baš skoro počelo –
sinoć. To je bio još jedan razlog više
da moj deseti rođendan protekne bez slavlja.
Mi smo najviše vremena provodili na igralištu u selu gde se
igrao fudbal pod upaljenim reflektorima. Toliko o tome da mi, možda, nismo
zapravo bili svesni opasnosti. Mislim da
je veliki broj ljudi u mom okruženju shvatio to otprilike kako sam shvatio i
ja. Počevši od toga da su deca trčala da sakupljaju letke po ceo božiji dan po
livadama i poljanama iako su uveliko kolale priče o lokatorima, o hemijskama
bombama i nemam pojma kakvim stvarima, mi prosto nismo to želili da prihvatimo
kao takvo. Naša igra nikad nije prestajala. Zapravo, mi i nismo mogli toliko da se igramo
od starijih, ali smo bili tu da donosimo vodu i skupljamo lopte što je nama
tada bilo beskrajno zanimljivo. Nedugo po početku bombardovanja pokrenula se
inicijativa da napravimo koš za basket iako je fudbal bio osnovni sport koji se
igrao. Sećam se da smo davali neki novac, ne sećam se cifre, ali nije bila
velika, recimo sto dinara, jer nas je bilo prilično puno. Tu je raspon godina
bio veliki, od momaka od 22-23 godine pa sve do nas, klinaca, od desetak
godina. Dakle, bili su uključeni oni koji maltene više ne igraju i mi kojima
taj koš treba da ostane. Koš je
napravljen i u svežem betonu kada smo zabetonirali konstrukciju neko je
grančicom napisao 1999.RAT. Njima je i to bio neki način bunta. Ja sam sve
vreme to doživljavao kao neku vrstu zezanja. Inače koš je ubrzo bio ukraden.
Ispostaviće se da ga ukrala vojska. Došli su tokom noći i skinuli ga, ali nisu odvili
šrafove kojima je bio pričvršćen već su ga nogama izbili i tablu polomili na
ćoškovima gde je bila fiksirana. Kasnije je vraćen, ali tabla više nije bila
četvrtasta već osmougaona, jer je zasečena ukoso. Koš je do skoro stajao tako, bez
ćoškova.
Sećam se jednog pisma koje je pisano na terenu. Jedan od tih
starijih momaka, Zoki, je bio u vojsci, mislim da je čak poslat kasnije i na
Kosovo. Došli su do broja vojne pošte preko njegove majke i pisali mu pismo
koje je zapravo sa jedne strane bilo pisano, a sa druge su mu napravili crtež
odnosno skicu kako bi mu približili trenutnu situaciju u selu, ali konkretnije
na terenu. Obzirom da poviše terena postoji velika livada na kojoj se svake
godine sprovodio noćni turnir u malom fudbalu i tu je uvek bio ringišpil i
svašta nešto, oni su nacrtali kako su tu postavili lokator da navedu bombu da
padne kako bi nam iskopala bazen. Crtali su raspored sedenja ljudi na klupama i
pisali priče koje se ispredaju: na koliko lete avioni, koje bombe nose, šta će
gađati… Bio je nacrtan čak i lokalni pijanac koji se svake večeri u isto vreme
vraćao kući iz kafane sa novinama pod pazuhom. Zoki se vratio. Verujem da još
uvek ima to pismo. Voleo bih da ga vidim.
Život kao život tokom dana je bio savim normalan, ništa
drugačiji nego inače, a uveče kada krenu da se čuju te proklete sirene i detonacije ljudi su se obično okupljali na nekim uzvišenjima odakle im se
pružao bolji pogled pa su procenjivali na kojim visinama lete avioni i u kom
pravcu. Često je dolazilo do nesuglasica zato što nije zapad tamo nego ovamo,
nije u tom pravcu Niš nego u suprotnom i slično. Imali smo čak i jednog dečka
iz komšiluka koji je sa sobom nosio durbin i studiozno se udubljivao u
posmatranje. Te večeri pamtim
uglavnom po smehu nas klinaca koji smo sa strane slušali kako se odrasli
prepiru. Uvek je bio prisutan smeh, ali ne znam da li je bio izvučen iz nekog
prikrivenog straha ili je bio realan. To ne znam.
Iako se u suštini, kao što sam već rekao, nisam plašio jedina
stvar koja me je zastrašivala se nalazila na par kilometara od naše kuće. To je
bio napušteni vojni objekat koji je ponovo aktiviran i tu je vojska postavljala
maketne radare koji su odvlačili pažnju od onih pravih. Bilo je tri sata popodne i sećam se momenta gde
se hvatam za vrata dnevne sobe kada se desila detonacija koja me je
protresla od glave do pete sa sve bravom
u rukama. Tada sam se uspaničio i istrčao napolje da vidim gde je ćale. Jedino
utočište mi je bio on. Roditelji su mi bili razvedeni od 1995.godine, sestra je
živela sa majkom, a ja sa ocem. Jedina dodatna stvar koja mi je otežavala
činjenicu da je ratno stanje je to što nismo svi zajedno. Dolazio sam kod majke
i tokom jedne noći, dok smo spavali deset tomahavki je palo na dva kilometra od
nas vazdušnom linijom. Na trideset metara od naše kuće nalazi se škola u kojoj
je bila smeštena vojska i mislim da je za oca to veče bilo najstresnije, jer su
mu oba deteta bila nadomak mesta koje je lako moglo da bude jedna od meta
upravo te noći. U okolini su pucali prozori, leteli krovovi i crep. Jedanaesti
projektil koji je bio namenjen maketnom
radaru na glavnom putu je pao u baštu iza naše kuće. Nije eksplodirao.
Možda najzanimljivija anegdota je što sam tokom
bombardovanja upoznao Nikolu Kojo. Naime, on je bio mobilisan i smešten u selu
do mog. Kako konstantno nismo imali vode, a kolega mog oca je vozio cisterne za
vodu u javnom komunalnom preduzeću Nikola je sa još par vojnika došao kod njega
da se dogovore da im doveze cisternu tamo gde su boravili. Neko mi je rekao da odem kod komšije ako hoću da ga upoznam. Dok sam išao prema komšijinoj kući
čuo sam njegov smeh koji je bio identičan kao onaj iz filma “Mi nismo anđeli”.
Eto, ako je sve ostalo bilo gluma, bar je smeh isti. Tako se smeje i u stvarnom životu. Sećam se da upoznavanje teče
tako što mu kažem: “Ja sam Nikola”, na šta on sa osmehom odgovara:”Drago mi je,
i ja sam Nikola.”
Ne znam da kažem koji dan je bio poslednji. U mom okruženju
nije bilo nikakvog slavlja na način na koji se slavilo po ostalim mestima. Ne
znam da kažem trenutak koji ja pamtim kao završetak bombardovanja. Jednostavno
ne znam. Najveći trag u mom sećanju na taj period je solidarnost između ljudi i
pomirenja. Mnogo njih je upravo tada zakopalo ratne sekire, propričali su oni
koji godinama nisu govorili i nekako šta god je bilo ranije se izbrisalo i
zaboravilo. Više nije bilo bitno ko je kome šta rekao i da li je neko nekoga
nekada uvredio. Svi smo tada bili u istoj situaciji i nismo imali nikog do
jedni druge. To je bila lepa strana bombardovanja – ako ona postoji. Sveukupan osećaj je taj da mi je iskreno žao
što je potrebno da budemo u velikom problemu da bismo bili bolji ljudi, da bismo
bili složni i da bismo praštali.
Нема коментара:
Постави коментар