Tog 23. marta 1999. sedeli smo u kabinetu srpskog jezika.
Razredna, profesorka srpskog, uporno je pokušavala da nas natera da razgovaramo
o temama za pismeni koji je trebalo da imamo sledećeg dana. Mi smo te godine
bili maturanti i mučilo nas je svašta: da li treba da se spremamo za prijemni
na faktultet, jer niko nije znao da li će nas bombardovati, kako ćemo završiti
školu, šta će biti s nama?
Razredna je u nekom momentu rekla da je dosta priče i da treba
da razgovaramo o temama za pismeni. Marko, drug iz odeljenja, je rekao:
"Razredna, nećemo imati pismeni. Bombardovaće nas.""Ćuti, Marko,
tu. Ne sluti.", rekla je razredna. Ona je već pobegla iz jednog rata,
ostavivši iza sebe muža koji je bio oficir u vojsci negde na ratištu, a za koga
se nikada nije znalo ni gde je ni šta se s njim desilo.
Na proslavi 20 godina mature smo se sastali u učionici. Razredna
je otvorila dnevnik, a u rubrikama za 24. mart 1999. pisalo je: "Prekinuta
nastava zbog agresije neprijatelja na našu zemlju."
Više se nikad nismo vratili u svoje klupe kao učenici.
Нема коментара:
Постави коментар