Ivana, 8 godina, Jagodina

Utorak je bio. Bila sam drugi razred osnovne škole i te nedelje sam bila prepodnevna smena. Došla sam kući, završila domaći iz srpskog i matematike i trebala da uradim crtež iz likovnog, jer smo sredom imali dvočas, pamtim dobro. Jeli smo beli pilav i cveklu za ručak tog dana. Sećam se one stare šerpe sa crvenim cvetovima i braon poklopcem na stolu. Telefon je zvonio često, vesti su išle non-stop. Od telefonskih poziva jedino se sećam da je zvao moj brat Milan iz Amerike, ali ne i detalja. Nisam znala o čemu se radi. Samo što sam izvadila iz kese za likovno svoj blok br.2 i krenula da crtam, sišli smo u garažu. Bilo nas je dosta, jer su rođaci i prijatelji dolazili, neki su se zadržali, neki su brzo otišli, a mene je jedino brinulo što nisam završila svoj domaći iz likovnog i kako ću sutra bez njega u školu. Još ni jednog trenutka nisam čula reč bombardovanje, ali sam znala da se nešto dešava. Kad će svi kući, moram da crtam je i dalje bila moja briga tog 24. marta. Zašto je fotelja na razvlačenje iz moje sobe ovde? Zašto tata loži vatru, jeste hladno, ali ne razumem? Zašto nisam ovo završila još u nedelju kao i sve do sada? Pao je mrak, ljudi su počeli da odlaze, nestala je i struja, a ja sam sedela na toj razvučenoj fotelji umotana u ćebe. Pored mene je u teget nosiljci spavao moj brat Aleksa koji je imao nepunih devet meseci. Bojala sam se da ga ne probudim, pa se sećam da sam pazila da dišem tiho. Počela sam da šapućem - ja moram da crtam, nisam završila, da bi mama tiho rekla - pazi da ne probudiš Aleksu, slušaj vokmen slobodno, nema škole sutra, probaj da spavaš, završićeš crtež drugi put. Nikad ga nisam završila.

Snežana, 6 godina, Bresnica

Godine su prošle, ali se sećam kao da se dogodilo pre dva sata. Kada imaš nepunih sedam godina mnogo toga ne zaboraviš, na primer svaki put kada krene grmljavina dobiješ taj čudan osećaj koji te poput vremeplova vraća nazad u ne tako zavidnu prošlost.

Živeli smo u mestu Bresnica. Otac, majka i ja. U početku se pitate zašto bi neko bombardovao selo “Bogu iza tregera”, ali onda vam objasne da se nalazite u blizini Lađevaca gde se tada nalazio vojni aerodrom. Taj aerodrom je postao naša noćna mora, 24.03. oko osam uveče čini mi se. Detalji blede.

Sećam se uvodne špice vesti od koje mi se i danas ježi svaka dlaka, sećam se voditelja kako govori da je bombardovanje počelo, sećam se sirene, te odvratne sirene na koju smo svaki dan brat od tetke i ja iz dvorišta bežali u kuću. Naša kućica nije bila velika i nije imala podrum. Jedva da je imala normalan krov, da se ne lažemo. Nismo imali mnogo novca. Mama je jednom prilikom pila kafu sa komšinicom u našoj kući od čerpića. Avioni su se poput lešinara nadvili iznad nas. Sve tri smo se sakrile pod sto, kao da bi nam to pomoglo.

Samo jednom smo išli u neko selo u blizini našeg, kod prijatelja koji su imali podrum, jer su najavili da će sledeći napad biti drugačiji i strašniji. Nije bio. Bio je identično strašan kao i svaki put. Sećam se čaše čije je staklo bilo ispunjeno vodom pa smo je celo veče prevrtali. Mi, deca, dok su avioni zavijali.

Te godine nismo otišli u Zoo vrt sa školom u Beograd, kako su nam obećali. Lavove im nikada nećemo oprostiti, ni medvede, aligatore, papagaje, zmije i ostala čudesa koja su nas čekala, samo da su avioni dopustili. Ni decu ubijenu, jer je neko odlučio da tako mora. Ni prašinu, ni sve one hemijske, upaljače, sličice koje su nam branili da skupljamo po zemlji strahujući da će bomba pri dodiru odjeknuti daleko.

Mi smo, inače, pomalo navikli na rat. Pobegli smo iz ratom obuhvaćene zemlje u bolju budućnost. Jedne večeri majka je počela da paniči, kada je napad krenuo uzela je ćebence i uvila me i sela na krevet u našoj maloj kući. Nije imala gde, grlile smo se tako dugo. Prvo veče kada su najavili bombardovanje mama mi je obula patike, naglasila da uzmem osnovno i da krenemo. Uzela sam barbiku. Čekala sam pored vrata dok nas je otac posmatrao. Rekao je: “Vratite se, od ovog rata nemamo kuda”. Zaista, od koga bežimo i gde, ako ne znamo odakle nas napadaju?

Nervira me kukavičko ubijanje dece, smradova zaspalih u našim štalama krijući se među narodom. Nervira me svaka bomba koja je završila u našim baštama, čak, iako, nekom ludom srećom nije eksplodirala. Nervira me i strah, bolest nastala zbog osiromašenog uranijuma, sve posledice po psihu koje su mojoj porodici oduzele normalan život i zauvek ostavile neizbrisiv trag.

Jelena, 19 godina, Vrbas

Tog 23. marta 1999. sedeli smo u kabinetu srpskog jezika. Razredna, profesorka srpskog, uporno je pokušavala da nas natera da razgovaramo o temama za pismeni koji je trebalo da imamo sledećeg dana. Mi smo te godine bili maturanti i mučilo nas je svašta: da li treba da se spremamo za prijemni na faktultet, jer niko nije znao da li će nas bombardovati, kako ćemo završiti školu, šta će biti s nama?

Razredna je u nekom momentu rekla da je dosta priče i da treba da razgovaramo o temama za pismeni. Marko, drug iz odeljenja, je rekao: "Razredna, nećemo imati pismeni. Bombardovaće nas.""Ćuti, Marko, tu. Ne sluti.", rekla je razredna. Ona je već pobegla iz jednog rata, ostavivši iza sebe muža koji je bio oficir u vojsci negde na ratištu, a za koga se nikada nije znalo ni gde je ni šta se s njim desilo.

Na proslavi 20 godina mature smo se sastali u učionici. Razredna je otvorila dnevnik, a u rubrikama za 24. mart 1999. pisalo je: "Prekinuta nastava zbog agresije neprijatelja na našu zemlju."

Više se nikad nismo vratili u svoje klupe kao učenici.

Nikola, 10 godina, Lisović (okolina Beograda)

Kada pričamo o bombardovanju neminovno je da pričamo o ratu. Ja nisam imao taj doživljaj, jer u svakom ratu postoji odnos dve snage koje se bore. U ovom slučaju sam imao osećaj da postoji samo jedna dominantna snaga, a da smo sa druge strane mi koji samo pokušavamo da se sakrijemo.

Prvo sećanje na bombardovanje je veče kada je počelo. Otac i ja smo gledali seriju, Esmeraldu naravno, kada se začula prva detonacija. Izašli smo ispred kuće i sećam se njegovih reči koje su zvučale otprilike ovako:”Nemoj ti ništa da se brineš, ovo nema nikakve veze sa nama, neće gađati nas, oni imaju svoje određene ciljeve koji su im bitni, a mi civili i naše kuće njih ne zanimaju. Nemaš razloga da se plašiš.” Obzirom na to da je moj otac imao jako veliki autoritet nada mnom i bio neko koga sam se prilično plašio, neko koga sam poštovao i čije mišljenje mi je značilo, to je bilo dovoljno da zacrtam u glavi da je zaista tako i da ne postoji druga opcija. Ne postoji opcija straha. To je to. Ja ne treba da se plašim. Nas trenutno stanje nikako ne dotiče i tu je kraj priče.

Inače, sutradan, odnosno 25.mart je moj rođendan. Jedini rođendan koji nisam slavio iako je sve bilo pripremljeno. Ćale nije želeo da pozivamo svu tu decu, ne zato što se plašio…Zapravo mislim da je moj otac i sam duboko verovao u sve što je i meni rekao prethodne večeri, da ne postoji nijedan jedini razlog da se nama nešto desi, mi smo samo jedno malo selo tridesetak kilometara od Beograda i neće nam faliti ništa. Ali njegov stav nije nužno stav i ostalih roditelja sve dece koju sam pozvao na rođendan. Nije mogao da zna kako se oni osećaju i u kakvom su stanju. Ipak je baš skoro počelo – sinoć. To je bio još jedan razlog više da moj deseti rođendan protekne bez slavlja.

Mi smo najviše vremena provodili na igralištu u selu gde se igrao fudbal pod upaljenim reflektorima. Toliko o tome da mi, možda, nismo zapravo bili svesni  opasnosti. Mislim da je veliki broj ljudi u mom okruženju shvatio to otprilike kako sam shvatio i ja. Počevši od toga da su deca trčala da sakupljaju letke po ceo božiji dan po livadama i poljanama iako su uveliko kolale priče o lokatorima, o hemijskama bombama i nemam pojma kakvim stvarima, mi prosto nismo to želili da prihvatimo kao takvo. Naša igra nikad nije prestajala. Zapravo, mi i nismo mogli toliko da se igramo od starijih, ali smo bili tu da donosimo vodu i skupljamo lopte što je nama tada bilo beskrajno zanimljivo. Nedugo po početku bombardovanja pokrenula se inicijativa da napravimo koš za basket iako je fudbal bio osnovni sport koji se igrao. Sećam se da smo davali neki novac, ne sećam se cifre, ali nije bila velika, recimo sto dinara, jer nas je bilo prilično puno. Tu je raspon godina bio veliki, od momaka od 22-23 godine pa sve do nas, klinaca, od desetak godina. Dakle, bili su uključeni oni koji maltene više ne igraju i mi kojima taj koš treba da ostane. Koš je napravljen i u svežem betonu kada smo zabetonirali konstrukciju neko je grančicom napisao 1999.RAT. Njima je i to bio neki način bunta. Ja sam sve vreme to doživljavao kao neku vrstu zezanja. Inače koš je ubrzo bio ukraden. Ispostaviće se da ga ukrala vojska. Došli su tokom noći i skinuli ga, ali nisu odvili šrafove kojima je bio pričvršćen već su ga nogama izbili i tablu polomili na ćoškovima gde je bila fiksirana. Kasnije je vraćen, ali tabla više nije bila četvrtasta već osmougaona, jer je zasečena  ukoso. Koš je do skoro stajao tako, bez ćoškova.

Sećam se jednog pisma koje je pisano na terenu. Jedan od tih starijih momaka, Zoki, je bio u vojsci, mislim da je čak poslat kasnije i na Kosovo. Došli su do broja vojne pošte preko njegove majke i pisali mu pismo koje je zapravo sa jedne strane bilo pisano, a sa druge su mu napravili crtež odnosno skicu kako bi mu približili trenutnu situaciju u selu, ali konkretnije na terenu. Obzirom da poviše terena postoji velika livada na kojoj se svake godine sprovodio noćni turnir u malom fudbalu i tu je uvek bio ringišpil i svašta nešto, oni su nacrtali kako su tu postavili lokator da navedu bombu da padne kako bi nam iskopala bazen. Crtali su raspored sedenja ljudi na klupama i pisali priče koje se ispredaju: na koliko lete avioni, koje bombe nose, šta će gađati… Bio je nacrtan čak i lokalni pijanac koji se svake večeri u isto vreme vraćao kući iz kafane sa novinama pod pazuhom. Zoki se vratio. Verujem da još uvek ima to pismo. Voleo bih da ga vidim.

Život kao život tokom dana je bio savim normalan, ništa drugačiji nego inače, a uveče kada krenu da se čuju te proklete sirene i detonacije ljudi su se obično okupljali na nekim uzvišenjima odakle im se pružao bolji pogled pa su procenjivali na kojim visinama lete avioni i u kom pravcu. Često je dolazilo do nesuglasica zato što nije zapad tamo nego ovamo, nije u tom pravcu Niš nego u suprotnom i slično. Imali smo čak i jednog dečka iz komšiluka koji je sa sobom nosio durbin i studiozno se udubljivao u posmatranje. Te večeri pamtim uglavnom po smehu nas klinaca koji smo sa strane slušali kako se odrasli prepiru. Uvek je bio prisutan smeh, ali ne znam da li je bio izvučen iz nekog prikrivenog straha ili je bio realan. To ne znam.

Iako se u suštini, kao što sam već rekao, nisam plašio jedina stvar koja me je zastrašivala se nalazila na par kilometara od naše kuće. To je bio napušteni vojni objekat koji je ponovo aktiviran i tu je vojska postavljala maketne radare koji su odvlačili pažnju od onih pravih.  Bilo je tri sata popodne i sećam se momenta gde se hvatam za vrata dnevne sobe kada se desila detonacija koja me je protresla  od glave do pete sa sve bravom u rukama. Tada sam se uspaničio i istrčao napolje da vidim gde je ćale. Jedino utočište mi je bio on. Roditelji su mi bili razvedeni od 1995.godine, sestra je živela sa majkom, a ja sa ocem. Jedina dodatna stvar koja mi je otežavala činjenicu da je ratno stanje je to što nismo svi zajedno. Dolazio sam kod majke i tokom jedne noći, dok smo spavali deset tomahavki je palo na dva kilometra od nas vazdušnom linijom. Na trideset metara od naše kuće nalazi se škola u kojoj je bila smeštena vojska i mislim da je za oca to veče bilo najstresnije, jer su mu oba deteta bila nadomak mesta koje je lako moglo da bude jedna od meta upravo te noći. U okolini su pucali prozori, leteli krovovi i crep. Jedanaesti projektil koji  je bio namenjen maketnom radaru na glavnom putu je pao u baštu iza naše kuće. Nije eksplodirao.

Možda najzanimljivija anegdota je što sam tokom bombardovanja upoznao Nikolu Kojo. Naime, on je bio mobilisan i smešten u selu do mog. Kako konstantno nismo imali vode, a kolega mog oca je vozio cisterne za vodu u javnom komunalnom preduzeću Nikola je sa još par vojnika došao kod njega da se dogovore da im doveze cisternu tamo gde su boravili. Neko mi je rekao da odem kod komšije ako hoću da ga upoznam. Dok sam išao prema komšijinoj kući čuo sam njegov smeh koji je bio identičan kao onaj iz filma “Mi nismo anđeli”. Eto, ako je sve ostalo bilo gluma, bar je smeh isti. Tako se smeje i u stvarnom životu. Sećam se da upoznavanje teče tako što mu kažem: “Ja sam Nikola”, na šta on sa osmehom odgovara:”Drago mi je, i ja sam Nikola.”

Ne znam da kažem koji dan je bio poslednji. U mom okruženju nije bilo nikakvog slavlja na način na koji se slavilo po ostalim mestima. Ne znam da kažem trenutak koji ja pamtim kao završetak bombardovanja. Jednostavno ne znam. Najveći trag u mom sećanju na taj period je solidarnost između ljudi i pomirenja. Mnogo njih je upravo tada zakopalo ratne sekire, propričali su oni koji godinama nisu govorili i nekako šta god je bilo ranije se izbrisalo i zaboravilo. Više nije bilo bitno ko je kome šta rekao i da li je neko nekoga nekada uvredio. Svi smo tada bili u istoj situaciji i nismo imali nikog do jedni druge. To je bila lepa strana bombardovanja – ako ona postoji.  Sveukupan osećaj je taj da mi je iskreno žao što je potrebno da budemo u velikom problemu da bismo bili bolji ljudi, da bismo bili složni i da bismo praštali.

Sara, 3 godine, Jagodina

Opet čujem taj zvuk koji para uši. Ne znam šta označava, ali ga ponekad imitiram čisto da unesem malo zabave u tu mračnu prostoriju punu smrknutih lica. Otvaram oči i vidim da ovaj čudan zvuk ima moć da zatrese slike na zidovima i briše osmeh sa lica. Mora da predstavlja nešto strašno, to znam, ali još uvek ne znam šta. Ne znam ni zašto danima u ovoj sobi spavamo na istom krevetu nas tri rođene sestre i brat i sestra od strica, nije kao da u kući nemamo još soba i kreveta. Međutim, stariji kažu da smo ovde bezbedni. Bezbedni od čega pitam se?! Ko bi i zašto uopšte želeo da nekom drugom naudi? Nije mi jasno, ali znam da se uplašim svaki put kad čujem taj nepoznati zvuk koji zovu sirena. Flašicu mleka grlim kao da mi je najbolji prijatelj, jer mi u stvari nedostaje mama koja često nije u sobi.

Prošle su godine i moguće je da sam neke stvari prizvala maštom gledajući ovu sliku, jednu jedinu opipljivu uspomenu iz tog vremena. Mada, možda je i moguće da se stvarno sećam te sobe, nas petoro na krevetu i pesme ,,Ja sam ja” koju su pevušili svi pa i ja, doduše zasigurno sa pogrešnim rečima. Prošle su godine, ali zar ne vidite svuda rane koje su ostale? Prošle su godine, a opet ne prođe dan, a da se ne zapitam šta to ima tako zlo u čoveku da želi smrt drugog čoveka? Da zarad političkih ideala uništi domove, porodice, gradove, tradiciju, i prošlost jednog naroda? Ne znam i verovatno nikada neću ni znati, ali ono što sigurno znam jeste da smo znali da se snađemo onda kada je najteže i da smo tada rado pružali ruku pomoći i prijateljstva jedni drugima.

Ne zaboravite na dane kada nam je bilo teško i kada smo jedinu utehu videli u zenicama onih pored nas.

Nešto poput uvoda...

Oduvek sam želela da pišem. Nekada sam osećala toliku fizičku potrebu da sam samo lupala prstima po tastaturi bez ikakvog smisla. Tema mi nije dolazila, mozak, srce i jagodice nikada nisu bili sinhronizovani. A onda mi je sinulo...

Godinama radim u turizmu, sa uglavnom mladim ljudima i jedna od najvećih sfera njihovog interesovanja na Balkanu su ratovi, a konkretno u Beogradu bombardovanje. Nato agresija. Takozvani „Milosrdni anđeo“. Ja ne znam baš puno da im pričam o politici. To ostavljam drugima. Ja znam da im pričam o sebi. Vrlo dobro znam da im ispričam kako je bilo devetogodišnjoj devojčici koja je tri meseca spavala na zamrzivaču u podrumu dok se sve oko nje treslo. Tu priču sam ispričala bezbroj puta. I jednog dana se samo upalila lampica. Zaista je bilo kao u crtaćima kada likovima padne ideja na pamet. Eureka!

Sakupiću priče ljudi o bombardovanju...sakupiću priče ljudi koji su tada bili deca...koji su tada bili tinejdžeri. Želim da čujem čega se seća osoba koja je tada imala pet godina, želim da znam kako se osećala osoba koja je te godine ostala bez velike mature i upisa na fakultet, želim da saznam kako su ljudi tada živeli na Kosovu...Želim da čujem sve što želite da podelite sa mnom. I tako je počelo. Od mojih prijatelja preko poznanika pa sve do nepoznatih ljudi koje sam pronašla putem Instagrama, Fejsbuka i raznih foruma. Priče su počele da pristižu i svaka je bila posebna na svoj način. To je ono što je najfascinantnije u vezi ovog projekta. Svako je doživeo taj period drugačije. Neko pamti to kao najlepši i najduži raspust ikada, neko vuče traume i strahove. Zato je bitno da se ne zaboravi, da se kroz dečije oči zabeleži sve ono kroz šta smo prošli, jer čistiji pogled ne postoji.

Maštam da jednoga dana od svih priča nastane knjiga, zbirka, dnevnik tog zlog proleća. Do tada imamo ovo parče internet neba gde ću sa vama deliti priče koje su mi pristigle. Da bi cela ova zamisao uspela potrebno je mnogo ljudi. Da, ideja jeste moja, ali bez tuđih priča ona je samo ideja. Ukoliko neko želi da se priključi i ispriča svoje uspomene može da se oseti slobodnim da  me kontaktira putem mejla adrijanamrvic89@gmail.com ili putem instagram profila adri_doing_things. Sanjam i maštam o danu kada ću u rukama imati opipljive uspomene svih nas. Hvala Vam ako se odlučite da i Vi budete deo ovoga. Jer bitno je. Da se ne zaboravi...