Ivana, 8 godina, Jagodina

Utorak je bio. Bila sam drugi razred osnovne škole i te nedelje sam bila prepodnevna smena. Došla sam kući, završila domaći iz srpskog i matematike i trebala da uradim crtež iz likovnog, jer smo sredom imali dvočas, pamtim dobro. Jeli smo beli pilav i cveklu za ručak tog dana. Sećam se one stare šerpe sa crvenim cvetovima i braon poklopcem na stolu. Telefon je zvonio često, vesti su išle non-stop. Od telefonskih poziva jedino se sećam da je zvao moj brat Milan iz Amerike, ali ne i detalja. Nisam znala o čemu se radi. Samo što sam izvadila iz kese za likovno svoj blok br.2 i krenula da crtam, sišli smo u garažu. Bilo nas je dosta, jer su rođaci i prijatelji dolazili, neki su se zadržali, neki su brzo otišli, a mene je jedino brinulo što nisam završila svoj domaći iz likovnog i kako ću sutra bez njega u školu. Još ni jednog trenutka nisam čula reč bombardovanje, ali sam znala da se nešto dešava. Kad će svi kući, moram da crtam je i dalje bila moja briga tog 24. marta. Zašto je fotelja na razvlačenje iz moje sobe ovde? Zašto tata loži vatru, jeste hladno, ali ne razumem? Zašto nisam ovo završila još u nedelju kao i sve do sada? Pao je mrak, ljudi su počeli da odlaze, nestala je i struja, a ja sam sedela na toj razvučenoj fotelji umotana u ćebe. Pored mene je u teget nosiljci spavao moj brat Aleksa koji je imao nepunih devet meseci. Bojala sam se da ga ne probudim, pa se sećam da sam pazila da dišem tiho. Počela sam da šapućem - ja moram da crtam, nisam završila, da bi mama tiho rekla - pazi da ne probudiš Aleksu, slušaj vokmen slobodno, nema škole sutra, probaj da spavaš, završićeš crtež drugi put. Nikad ga nisam završila.