Opet
čujem taj zvuk koji para uši. Ne znam šta označava, ali ga ponekad imitiram
čisto da unesem malo zabave u tu mračnu prostoriju punu smrknutih lica. Otvaram oči
i vidim da ovaj čudan zvuk ima moć da zatrese slike na zidovima i briše osmeh
sa lica. Mora da predstavlja nešto strašno, to znam, ali još uvek ne znam šta. Ne
znam ni zašto danima u ovoj sobi spavamo na istom krevetu nas tri rođene sestre
i brat i sestra od strica, nije kao da u kući nemamo još soba i kreveta.
Međutim, stariji kažu da smo ovde bezbedni. Bezbedni od čega pitam se?! Ko bi i
zašto uopšte želeo da nekom drugom naudi? Nije mi jasno, ali znam da se uplašim
svaki put kad čujem taj nepoznati zvuk koji zovu sirena. Flašicu mleka grlim
kao da mi je najbolji prijatelj, jer mi u stvari nedostaje mama koja često nije
u sobi.
Prošle
su godine i moguće je da sam neke stvari prizvala maštom gledajući ovu sliku,
jednu jedinu opipljivu uspomenu iz tog vremena. Mada, možda je i moguće da se
stvarno sećam te sobe, nas petoro na krevetu i pesme ,,Ja sam ja” koju su
pevušili svi pa i ja, doduše zasigurno sa pogrešnim rečima. Prošle su godine,
ali zar ne vidite svuda rane koje su ostale? Prošle su godine, a opet ne
prođe dan, a da se ne zapitam šta to ima tako zlo u čoveku da želi smrt drugog
čoveka? Da zarad političkih ideala uništi domove, porodice, gradove, tradiciju,
i prošlost jednog naroda? Ne znam i verovatno nikada neću ni znati, ali
ono što sigurno znam jeste da smo znali da se snađemo onda kada je najteže i da
smo tada rado pružali ruku pomoći i prijateljstva jedni drugima.
Ne zaboravite na dane
kada nam je bilo teško i kada smo jedinu utehu videli u zenicama onih pored
nas.
Нема коментара:
Постави коментар