Godine su prošle, ali se sećam kao da se dogodilo pre dva
sata. Kada imaš nepunih sedam godina mnogo toga ne zaboraviš, na primer svaki
put kada krene grmljavina dobiješ taj čudan osećaj koji te poput vremeplova
vraća nazad u ne tako zavidnu prošlost.
Živeli smo u mestu Bresnica. Otac, majka i ja. U početku se
pitate zašto bi neko bombardovao selo “Bogu iza tregera”, ali onda vam objasne
da se nalazite u blizini Lađevaca gde se tada nalazio vojni aerodrom. Taj
aerodrom je postao naša noćna mora, 24.03. oko osam uveče čini mi se. Detalji
blede.
Sećam se uvodne špice vesti od koje mi se i danas ježi svaka
dlaka, sećam se voditelja kako govori da je bombardovanje počelo, sećam se
sirene, te odvratne sirene na koju smo svaki dan brat od tetke i ja iz dvorišta
bežali u kuću. Naša kućica nije bila velika i nije imala podrum. Jedva da je
imala normalan krov, da se ne lažemo. Nismo imali mnogo novca. Mama je jednom
prilikom pila kafu sa komšinicom u našoj kući od čerpića. Avioni su se poput
lešinara nadvili iznad nas. Sve tri smo se sakrile pod sto, kao da bi nam to
pomoglo.
Samo jednom smo išli u neko selo u blizini našeg, kod
prijatelja koji su imali podrum, jer su najavili da će sledeći napad biti
drugačiji i strašniji. Nije bio. Bio je identično strašan kao i svaki put.
Sećam se čaše čije je staklo bilo ispunjeno vodom pa smo je celo veče
prevrtali. Mi, deca, dok su avioni zavijali.
Te godine nismo otišli u Zoo vrt sa školom u Beograd, kako
su nam obećali. Lavove im nikada nećemo oprostiti, ni medvede, aligatore,
papagaje, zmije i ostala čudesa koja su nas čekala, samo da su avioni
dopustili. Ni decu ubijenu, jer je neko odlučio da tako mora. Ni prašinu, ni
sve one hemijske, upaljače, sličice koje su nam branili da skupljamo po zemlji
strahujući da će bomba pri dodiru odjeknuti daleko.
Mi smo, inače, pomalo navikli na rat. Pobegli smo iz ratom
obuhvaćene zemlje u bolju budućnost. Jedne večeri majka je počela da paniči,
kada je napad krenuo uzela je ćebence i uvila me i sela na krevet u našoj maloj
kući. Nije imala gde, grlile smo se tako dugo. Prvo veče kada su najavili
bombardovanje mama mi je obula patike, naglasila da uzmem osnovno i da krenemo.
Uzela sam barbiku. Čekala sam pored vrata dok nas je otac posmatrao. Rekao je:
“Vratite se, od ovog rata nemamo kuda”. Zaista, od koga bežimo i gde, ako ne
znamo odakle nas napadaju?
Nervira me kukavičko ubijanje dece, smradova zaspalih u
našim štalama krijući se među narodom. Nervira me svaka bomba koja je završila
u našim baštama, čak, iako, nekom ludom srećom nije eksplodirala. Nervira me i
strah, bolest nastala zbog osiromašenog uranijuma, sve posledice po psihu koje
su mojoj porodici oduzele normalan život i zauvek ostavile neizbrisiv trag.
Нема коментара:
Постави коментар